Касно је послијеподне. Џини ме вози до хотела, а Бокари нам прави друштво, успут сумирајући радни дан. Предлажем да одемо на пиће. Заустављамо се уз Лумли Роуд, испред бич бара са именом Куба. Бар је на отвореном. Једноставан инвентар. Неколико надстрешница ослоњених на дрвене греде забијене у пијесак са пластичним и лименим крововима, нешто налик на шанк, са роштиљем у позадини, и прастари билијарски сто око кога се окупило неколико момака. Примјећујем да лоше играју. Пластични столови и столице благо су утонули у меку пјешчану подлогу. Са једне стране је улица, са друге плажа и океан. Бокари и ја сједамо за сто најближи плажи, а Џини поручује пиће и враћа се у возило које не смије остати без надзора. Моје јутрошње одушевљење океаном и плажом не јењава. Амбијент у којем се налазим сасвим је другачији од затворених простора и ограничених башти уобичајених у дијелу свијета из којег долазим. Сунце је и даље снажно и високо изнад мора, али на неки необичан начин не пржи по кожи као на мојој паралели. На Бокаријев приједлог поручујемо Гинис који се производи у локалној пивари.
Сијера Леоне
Приче из Африке, Сијера Леоне III
Звоно телефона у соби прекину моју усредоточеност на посао. Зову са рецепције. Једанаест је сати. Зар није требало у 12? Чини се да је вријеме овдје растезљив појам, сасвим другачији од оног на кога сам навикнут. Навлачим ципеле и сако, узимам торбу и хитро излазим. Испред ме дочекаше возач Џини и Бокари, одличан познавалац развојних пројеката, људских права и економског развоја. Са њим сам се чуо више пута у припреми моје мисије и осјетио се некако сретним што ћу моћи да сарађујем са човјеком чије је афричко искуство упоредиво са мојим европским. Први пут га видим. Нешто је старији од мене. Мршав је, али кошчат и снажан. Пријатан осмјех. Осјећај као да се знамо дуго. Загрлили смо се при поздраву.
Приче из Африке, Сијера Леоне II
Рано сам се пробудио. Готово да нисам ни спавао. Уморан сам од пута, али узбуђење је веће. Облачим се и одлазим мокром стазом до рецепције. Одводе ме пространим двориштем до сале за доручак, пред чијим ме улазом дочекују три неочекивана домаћина: малена танконога животиња, тек нешто већа од зеца, нека врста газеле, слична срни, и смијешна дугонога птица, попут чапље, али много егзотичнија. Љубазно ми позирају, навикнути на људску пажњу. Одушевљен сам њиховим присуством. Изгледају ми као три ванземаљца. Одмах прекопута расте дрво банане, са мноштвом ситних плодова, и висока кокосова палма, са много ораха. Права афричка фауна и флора.
Приче из Африке, Сијера Леоне I
Стигао сам ноћ четвртак на петак. Једанаесточасовни лет из Загреба, преко Истанбула, са седмочасовом паузом, и Вагадугуа, Буркина Фасо. Касни октобар, аеродром Лунги, Сијера Леоне. Два сата у минусу. Топло је, спарно. Африка, први пут. Ноћна вожња комбијем марке „ко то тамо пева“ грбавим, земљаним, блатњавим путем до пристаништа, а потом бродом до друге стране залива Тагрин. Вјетар и прашина од морске пјене. Комараца, срећом, нема. Ваљда их растјерује вјетар. Свијетла Фритауна у даљини. Накако их је мало са друге стране. Из даљине, чини се мањим него што би требао бити.