Приче из Африке, Сијера Леоне I

Стигао сам ноћ четвртак на петак. Једанаесточасовни лет из Загреба, преко Истанбула, са седмочасовом паузом, и Вагадугуа, Буркина Фасо. Касни октобар, аеродром Лунги, Сијера Леоне. Два сата у минусу. Топло је, спарно. Африка, први пут. Ноћна вожња комбијем марке „ко то тамо пева“ грбавим, земљаним, блатњавим путем до пристаништа, а потом бродом до друге стране залива Тагрин. Вјетар и прашина од морске пјене. Комараца, срећом, нема. Ваљда их растјерује вјетар. Свијетла Фритауна у даљини. Накако их је мало са друге стране. Из даљине, чини се мањим него што би требао бити.

Пут од фритаунског аеродрома Лунги до пристаништа

Поглед на Фритаун са брода (изледа мањи него што јесте)

Мој скори долазак у Земљу Планине Лавова већ ме коштао 40-так долара бакшиша. Коме и због чега, немам појма. Ко ми је крив, требао сам на вријеме раситнити. Није важно више, уморан сам. Само да стигнем у хотел и заборавим луди дочек на Лунгију. Униформисана и неуниформисана лица, без акредитације, постављају питања на пиџин инглишу, разгледају путне документе, визу, потврде о вакцинацији, све у тоталном нереду. Раде свој посао као да ти чине невјероватну услугу и траже паре. Да, сви очекују и траже паре.

Паре, паре, паре (100$ =113 x 10.000 леона)

Пристаниште Сикоч Вотер таксија. Особље узима мој путни кофер из руку, погура га пар метара и тражи бакшиш. Знам, сиромашни су, али ово је претјерано. Пролазим кроз зграду пристаништа и излазим на паркинг. Тражим возача Џинија, који ме требао дочекати. Видим човјека који неког чека. Питам га да ли је он Џини. Одговара нешто нејасно, узима мој кофер и утовара га у гепек великог Лендкрузера. Сједам на мјесто сувозача. Он погледа неки папир и прочита име. То нисам ја. О, побогу! Излазим из возила и питам около за Џинија, јер не одговара на моје СМС поруке. Након гласног службеника пристаништа, прилази ми пунашан момак у тридесетим годинама. Да, чекао ме и заспао чекајући.

Зграда пристаништа „Сикоч Вотер Таксија“

Поново улазим у возило, службени Лендкрузер бијеле боје са ознаком Њемачког друштва за међународну сарадњу. Овај пут нема грешке. Џини ме вози на одредиште, Фемили Кингдом хотел. У овај касни сат нема много саобраћаја, а одредиште не би требало да буде далеко. Док се возимо, покушавам да погледом ухватим макар нешто од Фритауна и ове нове, за мене непознате, афричке земље. Убрзо стижемо. Капију хотела отварају чувари. Врата рецепције су закључана. Чувари зову и лупају. Напокон их отвара полугола рецепционерка. Пробудили смо је. Облачи се док вадим пасош, хотелски ваучер и остале документе. Изнад рецепције окачена слика предсједника. Попуњавам неки досадни формулар, мада им је све податке већ послала моја агенција. Докле више!?

Хотел Фемили Кингдом, рецепција

Рецепционерка ме одводи у сусједну зграду. У полумраку назирем двориште. Хотел има више зграда. Омеђен је оградом. Двориште је лијепо. Изгледа богато, чак и у мраку. Овдје ћу, дакле, провести наредних десетак дана. Пењемо се на други спрат. Пада нека киша и степениште је клизаво. Џини се оклизне и падне. Још се није разбудио. Улазимо у собу број 13 у објекту Блу Фронт. Велика је и пространа, али мемљива, непрозрачена. Не дјелује чисто и уредно. Преживјећу. Питам за мрежу за комарце која се спушта са стропа. Искуснији саговорници су ми утјерали страх од маларије. Рецепционерка развлачи мрежу и увлачи њен доњи дио у руб повећег кревета. Помислим, како ћу ући унутра. Одлажем кофер и питам за воду. Да, вода није за пиће, па сам добио боцу флаширане. Џини и рецепционерка стоје у соби леђима окренути ка излазу. Требам ли им дати пара? Нећу. И онако немам ситнију новчаницу од 20 долара. Захвалим им се и зажелим лаку ноћ. Схватили су. Одлазе.

Хотелска соба бр. 13

Закључавам улазна врата собе и широм отварам балконска да провјетрим. Срећом, имају мрежу за комарце. Одлазим у купатило. Туширам се пазећи да ми вода не уђе у уста и очи. Притисак је слаб, а вода једва млака. Ипак, добро је, нема боје, ни мириса. Крећем да оперем зубе и без размишљања захватим воду са чесме устима. Не, морам да пазим, то се не смије овдје радити. Извлачим мрежу из руба кревета, да могу да уђем и легнем. Тихо је. Спарно. Ускоро ће прво јутро моје афричке авантуре. 

Афричко јутро са балкона хотелске собе

Leave a Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.