КаÑно је поÑлијеподне. Ðини ме вози до хотела, а Бокари нам прави друштво, уÑпут Ñумирајући радни дан. Предлажем да одемо на пиће. ЗауÑтављамо Ñе уз Лумли Роуд, иÑпред бич бара Ñа именом Куба. Бар је на отвореном. ЈедноÑтаван инвентар. Ðеколико надÑтрешница оÑлоњених на дрвене греде забијене у пијеÑак Ñа плаÑтичним и лименим крововима, нешто налик на шанк, Ñа роштиљем у позадини, и праÑтари билијарÑки Ñто око кога Ñе окупило неколико момака. Примјећујем да лоше играју. ПлаÑтични Ñтолови и Ñтолице благо Ñу утонули у меку пјешчану подлогу. Са једне Ñтране је улица, Ñа друге плажа и океан. Бокари и ја Ñједамо за Ñто најближи плажи, а Ðини поручује пиће и враћа Ñе у возило које не Ñмије оÑтати без надзора. Моје јутрошње одушевљење океаном и плажом не јењава. Ðмбијент у којем Ñе налазим ÑаÑвим је другачији од затворених проÑтора и ограничених башти уобичајених у дијелу Ñвијета из којег долазим. Сунце је и даље Ñнажно и виÑоко изнад мора, али на неки необичан начин не пржи по кожи као на мојој паралели. Ðа Бокаријев приједлог поручујемо Ð“Ð¸Ð½Ð¸Ñ ÐºÐ¾Ñ˜Ð¸ Ñе производи у локалној пивари.
Приче
Приче из Ðфрике, Сијера Леоне III
Звоно телефона у Ñоби прекину моју уÑредоточеноÑÑ‚ на поÑао. Зову Ñа рецепције. ЈеданаеÑÑ‚ је Ñати. Зар није требало у 12? Чини Ñе да је вријеме овдје раÑтезљив појам, ÑаÑвим другачији од оног на кога Ñам навикнут. Ðавлачим ципеле и Ñако, узимам торбу и хитро излазим. ИÑпред ме дочекаше возач Ðини и Бокари, одличан познавалац развојних пројеката, људÑких права и економÑког развоја. Са њим Ñам Ñе чуо више пута у припреми моје миÑије и оÑјетио Ñе некако Ñретним што ћу моћи да Ñарађујем Ñа човјеком чије је афричко иÑкуÑтво упоредиво Ñа мојим европÑким. Први пут га видим. Ðешто је Ñтарији од мене. Мршав је, али кошчат и Ñнажан. Пријатан оÑмјех. ОÑјећај као да Ñе знамо дуго. Загрлили Ñмо Ñе при поздраву.Â
Приче из Ðфрике, Сијера Леоне II
Рано Ñам Ñе пробудио. Готово да ниÑам ни Ñпавао. Уморан Ñам од пута, али узбуђење је веће. Облачим Ñе и одлазим мокром Ñтазом до рецепције. Одводе ме проÑтраним двориштем до Ñале за доручак, пред чијим ме улазом дочекују три неочекивана домаћина: малена танконога животиња, тек нешто већа од зеца, нека врÑта газеле, Ñлична Ñрни, и Ñмијешна дугонога птица, попут чапље, али много егзотичнија. Љубазно ми позирају, навикнути на људÑку пажњу. Одушевљен Ñам њиховим приÑуÑтвом. Изгледају ми као три ванземаљца. Одмах прекопута раÑте дрво банане, Ñа мноштвом Ñитних плодова, и виÑока кокоÑова палма, Ñа много ораха. Права афричка фауна и флора.
Приче из Ðфрике, Сијера Леоне I
Стигао Ñам ноћ четвртак на петак. ЈеданаеÑточаÑовни лет из Загреба, преко ИÑтанбула, Ñа ÑедмочаÑовом паузом, и Вагадугуа, Буркина ФаÑо. КаÑни октобар, аеродром Лунги, Сијера Леоне. Два Ñата у минуÑу. Топло је, Ñпарно. Ðфрика, први пут. Ðоћна вожња комбијем марке „ко то тамо пева“ грбавим, земљаним, блатњавим путем до приÑтаништа, а потом бродом до друге Ñтране залива Тагрин. Вјетар и прашина од морÑке пјене. Комараца, Ñрећом, нема. Ваљда их раÑтјерује вјетар. Свијетла Фритауна у даљини. Ðакако их је мало Ñа друге Ñтране. Из даљине, чини Ñе мањим него што би требао бити.