Рано Ñам Ñе пробудио. Готово да ниÑам ни Ñпавао. Уморан Ñам од пута, али узбуђење је веће. Облачим Ñе и одлазим мокром Ñтазом до рецепције. Одводе ме проÑтраним двориштем до Ñале за доручак, пред чијим ме улазом дочекују три неочекивана домаћина: малена танконога животиња, тек нешто већа од зеца, нека врÑта газеле, Ñлична Ñрни, и Ñмијешна дугонога птица, попут чапље, али много егзотичнија. Љубазно ми позирају, навикнути на људÑку пажњу. Одушевљен Ñам њиховим приÑуÑтвом. Изгледају ми као три ванземаљца. Одмах прекопута раÑте дрво банане, Ñа мноштвом Ñитних плодова, и виÑока кокоÑова палма, Ñа много ораха. Права афричка фауна и флора.

Ðеочекивани домаћини
Сала за доручак је проÑтрана. Има више оÑобља него гоÑтију. ПоÑтављен је шведÑки Ñто. Узимам Ñвјеже воће: ананаÑ, папају и лубеницу. ÐÐ½Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ˜Ðµ веома укуÑан, лубеница и папаја баш и ниÑу. Штета је што нема манга, али његова Ñезона креће у априлу. Сједам Ñам за Ñто и разгледам унутрашњоÑÑ‚. Објекат има виÑоку дрвену конÑтрукцију, оÑтакљен је, а већина прозора је широм отворена. Инвентар је једноÑтаван, претежно дрвен. Кухиња је под иÑтим кровом, одмах поред проÑтора за објед. Ðа зиду Ñу Ñлике и Ñкулптуре Ñа афричким мотивима. Интеријер је Ñимпатичан, али ми за око запада дотрајалоÑÑ‚ и нечиÑтоћа већине Ñтвари: пода, Ñтолица, Ñтољњака, тањира, чаша, чак и прибора за јело. Прилазим Ñтолу Ñа конкретнијом храном и отклапам плаÑтичну поÑуду у којој Ñе налазе некакве пржене кобаÑице. Поклопац поÑуде је поломљен и неуÑпјешно поправљан. Падају ми на памет двије могућноÑти. Прва: поÑуђе је недоÑтупно или Ñкупо, и друга: начин размишљања је такав да Ñе нико, чак ни у хотелу, не замара баналноÑтима као што је поÑуђе. Ðадам Ñе да ћу одговор пронаћи у данима који Ñлиједе. Завршавам доручак и Ñипам извор кафетина. УжаÑна водњикава филтер кафа какву пијем Ñамо кад нема друге. Пушење није дозвољено, а знакови забране иÑтакнути Ñу на Ñвим Ñтоловима.Â

Улазна капија хотела
Крећем ка Ñоби. Договорено је да будем Ñпреман у 12 Ñати. Ходајући према објекту Блу Фронт поглед ми Ñкрене на улазну капију хотела поред рецепције. Угледам океан, од којег ме дијели Ñамо цеÑта. Крећем ка капији. Чувари ми отварају врата. У пар корака прелазим Лумли Бич Роуд и излазим на проÑтрану тропÑку плажу на обали Ðтлантика. Мој први дневни ÑуÑрет Ñа проÑтранÑтвом океана. До Ñада Ñам био Ñамо на уÑким морима Средоземља. Плажа је пјешчана и голема. ПроÑтире Ñе километрима. Ðебо и океан Ñпајају Ñе у даљини. Какво проÑтранÑтво, какав поглед. Обузима ме нека милина. Заборављам на умор. ОÑјећам Ñе опуштено. Заборављам што је било и што треба бити. Са плећа ми Ñпада терет ÑтреÑа и обавеза. Само Ñам Ñада и Ñамо ту.Â

ПроÑтранÑтво атланÑког океана

Плажа Лумли, Фритаун, Сијера Леоне
ОÑтајем на плажи неко непознато вријеме загледан у талаÑе и даљину. Хватам пар фотографија, да их пошаљем мојим клинцима који Ñе налазе у три различите земље Ñтарог континента. Сваки у Ñвојој и Ñваки у другој: ÐуÑтрија, БоÑна и Херцеговина, Србија. Тамо почиње зима, а овдје је 30 Ñтепени, 24 Ñата дневно, 12 мјеÑеци у години. Вјечно младо љето. Ðема годишњих доба. Само Ñушна и кишна Ñезона, која је управо на Ñвом залазу. Окрећем Ñе према хотелу и бацам поглед у правцу града. По први пут назирем обриÑе Планине Лавова. Речено ми је како је читава земља добила име грешком. Када Ñу Португалци иÑкрцавали Ñлободне робове на ово мјеÑто, Ñа мора Ñе чула грмљавина тропÑке олује која Ñе проÑтирала брдима на којима Ñе Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½Ð°Ð»Ð°Ð·Ð¸ Фритаун. Ðеупућени, помиÑлише да Ñе ради о рици лавова, и тако ово мјеÑто и земљу назваше Сијера Леоне. Лавова Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½ÐµÐ¼Ð°, оÑим ако који не залута из Либерије, док рика тропÑких олуја и даље повремено одзвања предјелом. Волио бих да је чујем макар једном. И није Ñамо име земље дато грешком; погрешно је запиÑана и иÑторија која овдје не почиње долаÑком колонизатора, као што неко недовољно критичан може да прочита и помиÑли, већ Ñеже кроз многе миленијуме. Вријеме је да Ñе ова земља коначно тргне, преÑабере и да људи који овдје живе иÑправе и поново запишу Ñтару и тако траÑирају Ñтазу Ñвоје нове иÑторије. Покушаћу им у томе помоћи, колико год то могу.Â

Падине Лавље планине
Тргну ме бука Ñа цеÑте. Мноштво Ñвијета и возила која непрекидно трубе. Овдје је Ñирена дефинитивно веома кориÑтан Ñклоп. Као да звуком опонашају Морзеов код упозоравајући друге учеÑнике у Ñаобраћају на Ñвоје кретање и Ñвоје приÑуÑтво. Трубљење је доведено до виртуозноÑти. РаÑтерећен и оÑвјежен кренух ка хотелÑкој Ñоби. Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ Ð±Ð¸Ñ… требао одржати неколико интерних ÑаÑтанака Ñа колегама из канцеларије. Ðа програму најприје имам краћи куртоазни ÑаÑтанак Ñа кантри директором, а потом још два ÑаÑтанка Ñа колегама који раде на комплементарним пројектима. Ту је, наравно, и неизбјежан ÑигурноÑни брифинг, који би, уз упознавање и разговор Ñа колегом и ÑвојеврÑним домаћином Бокаријем, локалном оÑобом ангажованом на пројекту, требао иÑпунити мој радни дан. ОÑтали ÑаÑтанци почињу након викенда и трају током читаве Ñедмице. Мој задатак је да домаћим фирмама и инÑтитуцијама предÑтавим могућноÑти ÑуфинанÑирања пројеката, као и то да новопридошлог колегу Бокарија уведем у причу о развојним партнерÑтвима које финанÑира Њемачка влада. Радио Ñам то већ на Балкану и на иÑтоку Европе, али би Ñтвари овдје могле да изгледају нешто другачије. Видјећемо.