Приче из Африке, Сијера Леоне II

Рано сам се пробудио. Готово да нисам ни спавао. Уморан сам од пута, али узбуђење је веће. Облачим се и одлазим мокром стазом до рецепције. Одводе ме пространим двориштем до сале за доручак, пред чијим ме улазом дочекују три неочекивана домаћина: малена танконога животиња, тек нешто већа од зеца, нека врста газеле, слична срни, и смијешна дугонога птица, попут чапље, али много егзотичнија. Љубазно ми позирају, навикнути на људску пажњу. Одушевљен сам њиховим присуством. Изгледају ми као три ванземаљца. Одмах прекопута расте дрво банане, са мноштвом ситних плодова, и висока кокосова палма, са много ораха. Права афричка фауна и флора.

Сала за доручак је пространа. Има више особља него гостију. Постављен је шведски сто. Узимам свјеже воће: ананас, папају и лубеницу. Ананас је веома укусан, лубеница и папаја баш и нису. Штета је што нема манга, али његова сезона креће у априлу. Сједам сам за сто и разгледам унутрашњост. Објекат има високу дрвену конструкцију, остакљен је, а већина прозора је широм отворена. Инвентар је једноставан, претежно дрвен. Кухиња је под истим кровом, одмах поред простора за објед. На зиду су слике и скулптуре са афричким мотивима. Интеријер је симпатичан, али ми за око запада дотрајалост и нечистоћа већине ствари: пода, столица, стољњака, тањира, чаша, чак и прибора за јело. Прилазим столу са конкретнијом храном и отклапам пластичну посуду у којој се налазе некакве пржене кобасице. Поклопац посуде је поломљен и неуспјешно поправљан. Падају ми на памет двије могућности. Прва: посуђе је недоступно или скупо, и друга: начин размишљања је такав да се нико, чак ни у хотелу, не замара баналностима као што је посуђе. Надам се да ћу одговор пронаћи у данима који слиједе. Завршавам доручак и сипам извор кафетина. Ужасна водњикава филтер кафа какву пијем само кад нема друге. Пушење није дозвољено, а знакови забране истакнути су на свим столовима. 

Крећем ка соби. Договорено је да будем спреман у 12 сати. Ходајући према објекту Блу Фронт поглед ми скрене на улазну капију хотела поред рецепције. Угледам океан, од којег ме дијели само цеста. Крећем ка капији. Чувари ми отварају врата. У пар корака прелазим Лумли Бич Роуд и излазим на пространу тропску плажу на обали Атлантика. Мој први дневни сусрет са пространством океана. До сада сам био само на уским морима Средоземља. Плажа је пјешчана и голема. Простире се километрима. Небо и океан спајају се у даљини. Какво пространство, какав поглед. Обузима ме нека милина. Заборављам на умор. Осјећам се опуштено. Заборављам што је било и што треба бити. Са плећа ми спада терет стреса и обавеза. Само сам сада и само ту. 

Остајем на плажи неко непознато вријеме загледан у таласе и даљину. Хватам пар фотографија, да их пошаљем мојим клинцима који се налазе у три различите земље старог континента. Сваки у својој и сваки у другој: Аустрија, Босна и Херцеговина, Србија. Тамо почиње зима, а овдје је 30 степени, 24 сата дневно, 12 мјесеци у години. Вјечно младо љето. Нема годишњих доба. Само сушна и кишна сезона, која је управо на свом залазу. Окрећем се према хотелу и бацам поглед у правцу града. По први пут назирем обрисе Планине Лавова. Речено ми је како је читава земља добила име грешком. Када су Португалци искрцавали слободне робове на ово мјесто, са мора се чула грмљавина тропске олује која се простирала брдима на којима се данас налази Фритаун. Неупућени, помислише да се ради о рици лавова, и тако ово мјесто и земљу назваше Сијера Леоне. Лавова данас нема, осим ако који не залута из Либерије, док рика тропских олуја и даље повремено одзвања предјелом. Волио бих да је чујем макар једном. И није само име земље дато грешком; погрешно је записана и историја која овдје не почиње доласком колонизатора, као што неко недовољно критичан може да прочита и помисли, већ сеже кроз многе миленијуме. Вријеме је да се ова земља коначно тргне, пресабере и да људи који овдје живе исправе и поново запишу стару и тако трасирају стазу своје нове историје. Покушаћу им у томе помоћи, колико год то могу. 

Тргну ме бука са цесте. Мноштво свијета и возила која непрекидно трубе. Овдје је сирена дефинитивно веома користан склоп. Као да звуком опонашају Морзеов код упозоравајући друге учеснике у саобраћају на своје кретање и своје присуство. Трубљење је доведено до виртуозности. Растерећен и освјежен кренух ка хотелској соби. Данас бих требао одржати неколико интерних састанака са колегама из канцеларије. На програму најприје имам краћи куртоазни састанак са кантри директором, а потом још два састанка са колегама који раде на комплементарним пројектима. Ту је, наравно, и неизбјежан сигурносни брифинг, који би, уз упознавање и разговор са колегом и својеврсним домаћином Бокаријем, локалном особом ангажованом на пројекту, требао испунити мој радни дан. Остали састанци почињу након викенда и трају током читаве седмице. Мој задатак је да домаћим фирмама и институцијама представим могућности суфинансирања пројеката, као и то да новопридошлог колегу Бокарија уведем у причу о развојним партнерствима које финансира Њемачка влада. Радио сам то већ на Балкану и на истоку Европе, али би ствари овдје могле да изгледају нешто другачије. Видјећемо.