Приче из Африке, Сијера Леоне IV

Касно је послијеподне. Џини ме вози до хотела, а Бокари нам прави друштво, успут сумирајући радни дан. Предлажем да одемо на пиће. Заустављамо се уз Лумли Роуд, испред бич бара са именом Куба. Бар је на отвореном. Једноставан инвентар. Неколико надстрешница ослоњених на дрвене греде забијене у пијесак са пластичним и лименим крововима, нешто налик на шанк, са роштиљем у позадини, и прастари билијарски сто око кога се окупило неколико момака. Примјећујем да лоше играју. Пластични столови и столице благо су утонули у меку пјешчану подлогу. Са једне стране је улица, са друге плажа и океан. Бокари и ја сједамо за сто најближи плажи, а Џини поручује пиће и враћа се у возило које не смије остати без надзора. Моје јутрошње одушевљење океаном и плажом не јењава. Амбијент у којем се налазим сасвим је другачији од затворених простора и ограничених башти уобичајених у дијелу свијета из којег долазим. Сунце је и даље снажно и високо изнад мора, али на неки необичан начин не пржи по кожи као на мојој паралели. На Бокаријев приједлог поручујемо Гинис који се производи у локалној пивари.

Чуди ме што је на плажи тако мало људи. Купача готово да и нема, а и они који се купају, улазе у море тек толико да се сквасе. Питам Бокарија због чега је тако. У полушали ми одговара да се Африканци плаше природних вода, јер у њима бораве духови. Каже ми да су тако научени од малих ногу и да му је отац бранио да се као дјечак купа у потоцима и ријекама. Можда је то разлог због чека Африканци нису добри пливачи. Доказали су се у многим другим, али не и у воденим спортовима. Причам му како су моји клинци научили да привају прије него што су кренули у школу и хвалим се како се најбољи ватерполо игра управо у дијелу свијета из којег долазим. Познат му је тај спорт, али му је необично чути да га неко уопште прати. Африканци су, слично као и Европљани, преокупирани фудбалом. Многи Афрички играчи играју у европским лигама, које се прате на сваком кораку. Током дана прошли смо поред стадиона Шака Стивенс. Упитао сам га да ли стадион носи име по неком њиховом познатом фудбалеру. Уз осмијех ми је одговорио да господин Стивенс није био познати фудбалер, већ бивши премијер и предсједник у чијем је петнаестогодишњем мандату саграђен национални стадион. 

Док разговарамо и пијемо сљедеће пиво примјећујем да сам једини бијелац у башти бич бара. Примјећују то и просјаци и многобројни улични продавци који сваких неколико минута прилазе нашем столу, и са улице и са плаже, и нешто траже, нуде, продају. Од једног од њих купујем одличан златни Марлборо произведен у Сенегалу по цијени од 15,000 леона или нешто више од једног евра. Бокари ми рече да су и они имали локалну фабрику дувана, али да је затворена, као и многе друге фирме. Једини озбиљан посао у земљи обављају мултинационалне компаније које се претежно баве експлоатацијом рудних богатстава – дијаманата, рутила, боксита, злата, гвожђа и платине. Свој утицај у дјелатностима заснованим на експоатацији руда деценијама успјешно задржавају стари колонијални пријатељи: Американци, Британци, Холанђани… Поред руда, кокосово брашно је једини озбиљнији извозни производ. Добар дио привредних токова држе Либанци, који су се интензивно почели досељавати током рата у Бејруту, а људи у Фритауну их доживљавају готово као домаће. Данас им се придружују и бројни Индијци и свеприсутни Кинези, проналазећи начине како да преузму послове, првенствено у саобраћају, грађевинарству и инфраструктури. Са изузетком Либанаца, јасно је да је неоколонијализам и даље присутан у Земљи Планине Лавова, само што поприма нове и софистицираније облике.  

Фирме у власништву домаћих становника су углавном мале, предузетничке. Сервисирају потребе мултинационалних компанија, као и основне потребе домаћег становништва, једва преживљавајући. Баве се трговином и пружањем услуга, као и пољопривредом, рибарством и рударењем. Ту нема никаквог простора за повећање економске базе. Становништво је сиромашно, а стопа незапослености прелази 70%. Прерађивачка индустрија готово да и не постоји. Сијера Леоне електричном енергијом напаја једна хидроцентрала, која не задовољава ни потребе главног града. Фритаун се додатно напаја струјом са брода усидреног у луци, ради хлађења дизел агрегата, а цијена струје је 2-3 пута већа него у Европи. 

Апсурдно или не, земља је била и остала талац својих природних ресурса: погодне климе, плодне земље и, посебно, рудних богатстава. Људи који у њој живе од свега тога немају много користи. Једанаестогодишњи грађански рат у Сијера Леонеу није, чак ни номинално, био посљедица вјерских и националних превирања, већ настојања једне политичке групације да оружаном силом преузме власт и контролу над природним богатствима од неоколонијалиста и марионетске владе у њиховој функцији. Поред бројних цивилних жртава, незамисливих ратних злочина, па чак и кориштења дјеце као средства за вођење рата, овај сукоб додатно је поништио развојне шансе овог дијела свијета. Рат је завршен је 2002. године интервенцијом спољње претежно нигеријске војне силе, уз дозволу УН-а, која је успјела да угуши побуну и да номинално успостави демократију и ред, али и да врати старе, давно успостављене неоколонијалне тековине, које су данас можда живље него икад. 

Са Бокаријем дијелим размишљање како ме многе ствари о ратној причи у Сијера Леонеу заправо подсјећају на рат мојој земљи. Каже ми како је својевремено са великим интересом пратио збивања на Балкану 1990-тих и како му заправо уопште није јасно што се тамо догодило. НА тренутак сам пожелио да му покушам објснити анд онда схватио да му не могу ништа значајно рећи, јер ни мени ствари заправо нису много јасније. Суздржавам се да кажем да ми се чини како је позадина оба рата била заправо иста, а то је контрола капитала над ресурсима једног и другог подручја. Срамота ме да гласно закључим да су његови сународници, иако суровији у методама, били заправо искренији у својим намјерама, док је суштина номинално националног, вјерског и територијалног рата вођеног у мојој земљи до данашњег дана остала прикривена. 

Поручујемо још једно пиво. Бокари остаје при првобитном избору, а ја, по добром старом обичају, желим да испробам неко локално. Након подужег чекања, конобарица нам доноси нам нову туру – Гинис за Бокарија и домаће пиво под именом Стар, за мене. Њих двоје размјењују неколико, мени тешко разумљивих, реченица и закључују да су рођаци, јер потичу из истог племена. За читаву куртоазну причу са Бокаријем повод сам заправо ја. Конобарица се, потом, обраћа мени и одмах схвата да нисам локални Либанац. Ова чињеница нагло подиже њен интерес за новог и неуобичајеног госта и убрзо ми, што у шали, што у збиљи, понуди часове из Пиџин Инглиша. Љубазно јој се захвалим. Мислим да за тако нешто ове прилике ипак нећу имати времена. 

Док смо разговарали, примјетио сам да је дан полако почео да прелази у ноћ. Препустио сам се угодној топлини морског повјетарца, звуцима таласа и окусу домаћег пива, који је, успут буди речено, могао да буде и бољи. У мислима пребирам по многим информацијама добијеним током данашњих састанака, који су ме требали додатно упознати са овом необичном земљом и боље припремити за посао који сам дошао да обавим. Сада је већ јасно колико је ово другачији свијет. Тешко се овдје ухватити за било што чврсто и стабилно. Тешко је гледати и видјети даље од сутра. Већ сада знам да ће развојни концепти и приступи које сам раније примјењивао у неким другим крајевима овдје морати да буду ваљано преиспитани. Размислићу о томе. Устајемо и одлазимо до Џинија који је заспао у Лендкрузеру. Завршен је први дан моје Афричке авантуре.