Приче из Африке, Сијера Леоне III

Звоно телефона у соби прекину моју усредоточеност на посао. Зову са рецепције. Једанаест је сати. Зар није требало у 12? Чини се да је вријеме овдје растезљив појам, сасвим другачији од оног на кога сам навикнут. Навлачим ципеле и сако, узимам торбу и хитро излазим. Испред ме дочекаше возач Џини и Бокари, одличан познавалац развојних пројеката, људских права и економског развоја. Са њим сам се чуо више пута у припреми моје мисије и осјетио се некако сретним што ћу моћи да сарађујем са човјеком чије је афричко искуство упоредиво са мојим европским. Први пут га видим. Нешто је старији од мене. Мршав је, али кошчат и снажан. Пријатан осмјех. Осјећај као да се знамо дуго. Загрлили смо се при поздраву. 

Крећемо ка канцеларији. Дневни поглед на улице Фритауна. Гужва, бука возила и сирена. За мене тотални хаос; за њих редовно стање. Са свих страна надиру Ке-ке-и, нешто између мотоцикла и малог аутомобила. Сав празан простор на цести и око ње испуњавају мотоцикли звани Окаде. Ке-ке-и и Окаде, претежно индијске производње, надомјештају функционалности градског саобраћаја. Није необично видјети и по троје, па чак и четворо људи на једном мотору. Не могу се начудити, нити сакрити своје чуђење, стањем у саобраћају. Нема шансе да ја возим овим улицама. Семафора нема. Постоје само малобројни кружни токови, на којима се не могу примјенити никаква саобраћајна правила. Са осмјехом на лицу и дланом на сирени, Џини ми рече да је једино правило да веће возило има предност. Наслућујем да имамо подударан смисао за хумор. Добро је да смо у Лендкрузеру са дипломатским ознакама. Иницијална идеја била је да узмем рентакар и возим по Фритауну. Сада видим да од тога не би било ништа.  

Бокари ми успут прича о послу. Покушавам да се навикнем на начин на који говори и морам прилично да пазим да бих га разумио. Он се, због мене, труди да прича разговијетно, али га свака дужа конверзација све више враћа на начин говора уобичајен у њиховој земљи, као и у добром дијелу Африке. Креолски је поједностављена варијанта Енглеског језика, лишена свих сувишних реченичних и граматичких бравура. Она на неки начин истовремено одражава сву једноставност и тежину начина живота њихових предака, како у тренутку када је настајао, на прекоморским плантажама памука, тако и данас, у модерно доба. Иако не могу рећи да разумијем много Креолског, фасциниран сам начином на који се тај језик развио, одомаћио, стандардизовао и задржао у скакодневној употреби. У Бокаријевој земљи говори се шездесетак племенских језика, од којих се он служи са четири, а о ови су језици прилично различити. Без Креолског, који је заправо посебан језик, толико другачији од Енглеског, мада је из њега произашао, било би немогуће комуницирати између различитих народа и племенских заједница. Пада ми на памет стање језичких подјела на Балкану и моје неосновано полиглотство. Много се тога може научити од људи из ове земље Афричке, само ако су уши и очи, а поготово ум, довољно отворени.

Посматрам људе у пролазу. Школска дјеца су униформисана. Дивно их је видјети како ходају у групама. У Сијера Леонеу, постоје женске, мушке и мјешовите, јавне и приватне школе. Основно образовање траје свега шест година. Средње образовање није обавезно. На сваком кораку се нешто продаје: храна, воће, свакодневне ситнице. Терет се претежно носи на главама, као што то радили наши стари на селима. Ужурбаност и гужва на све стране. Поред улица се простиру малене продавнице и занатске радње. Може се претпоставити да људи на истом мјесту живе, раде и понешто продају. За нас Европљане, то је преживљавање, а за њих живот, уобичајена свакодневница. Пада ми на памет како је ова земља, на неки начин, потпуна супротност развијеним скандинавским, нпр. Исланду. Тамо су људи морали да генерацијама све своје вријеме и сву своју енергију искористе да преживе. Природа им није била благонаклона. Генерацијама, стицала су се и преносила знања како преживјети у суровом окружењу. Са друге стране, у многим дијеловима Африке, људи и нису морали толико да се труде. Природа им је давала оно што им је потребно: храну, одјећу, склониште. Нису морали да непрестално брину како да се огрију, нахране и преживе, па су им материјалне вриједности, али ефикансот и организација далеко мање важни. Овако посматрана развојна парадигма може да даде одговор на питање због чега су земље оскудне ресурсима боље организовале своја друштва. Гледајући како се одвија стварни живот људи на улицама овог вишемилионског Афричког града, помислих како је, и поред глобализације и технологије, јаз између развијених и неразвијених данас заправо већи него икад. 

Долазимо до канцеларију која се налази уз Вилкинсон цесту, широку саобраћајницу са више коловозних трака, у релативној близини центра града. Прилично велика зграда ограђена је са свих страна зидовима на којима се налази бодљикава жица. Високу гвоздену капију отварају нам чувари. Улазимо у зграду поред рецепције и пењемо се горе вањским степеништем које се на сваком спрату наставља на простране терасе са погледом на град и на океан. Бокари рече како је канцеларија фина. Суздражавам се коментара и у мислима је упоређујем са канцеларијама организација и пројеката које сам имао прилике посјетити у неким европским земљама. И поред пространости, прозрачности и осунчаности, грађевина ми дјелује неуредно, нечисто и запуштено, готово као у неком постапокалиптичном друштву. Нема оног сјаја екстеријера и интеријера на који сам навикнут и који узимам здраво за готово. Попевши се на више спратове запажам да се омах око канцеларије пружа поглед на запуштене и рушевне објекте, са гомилом нереда по фасадама,  крововима и земљаним двориштима. Са степеништа улазимо у унутрашњи простор. Гомила архитектонски бесмислених и негледних просторија и ходника, старог и похабаног инвентара, више ме подсјећа на неку оставу или складиште него на канцеларију. Необично је колико се Бокаријев и мој стандард разликују. Ја сам тај који ће се морати навићи. 

Улазимо у неколико просторија и Бокари ме уљудно представља колегицама и колегама. Покушавам да похватам њихова имена, али ми баш и не иде. Пријемећујем да их има и афричких и западњачких, и муслиманских и хришћанских. Дочек је углавном пријатан и топао, али ипак осјећам некакву резервисаност. Па наравно, зар и сам нисам у многим приликама настојао да задржим дистанцу од неких западњака који су долазили да раде у моју земљу, сумњајући у њихове мотиве и добре и искрене намјере. Питам се шта ли им пролази кроз главу: још један Европљанин који је дошао да нам прода причу и узме лаке дневнице. Готово да сам се постидио што сам толико пута и ја на сличан начин размишљао. Понекад оправдано, углавном неоправдано. Пролазимо сплетом просторија и ходника на другу страну зграде и пењемо се још један спрат, а потом улазимо у забачену канцеларију на ћошку југоисточне стране зграде. Она је уступљена Бокарију на привремено коришћење и мораће ускоро да потражи други простор за рад. Сједамо за исти сто и расклапамо лаптопе. Покушавам да се прикључим на електричну мрежу, али утичница не одговара мом европском утикачу. Још једна тековина британског колонијалног утицаја. Надам се да ће батерија издржати. И званично почиње мој први радни дан у Африци, у Слободном Граду Планине Лавова.