Стигао сам ноћ четвртак на петак. Једанаесточасовни лет из Загреба, преко Истанбула, са седмочасовом паузом, и Вагадугуа, Буркина Фасо. Касни октобар, аеродром Лунги, Сијера Леоне. Два сата у минусу. Топло је, спарно. Африка, први пут. Ноћна вожња комбијем марке „ко то тамо пева“ грбавим, земљаним, блатњавим путем до пристаништа, а потом бродом до друге стране залива Тагрин. Вјетар и прашина од морске пјене. Комараца, срећом, нема. Ваљда их растјерује вјетар. Свијетла Фритауна у даљини. Накако их је мало са друге стране. Из даљине, чини се мањим него што би требао бити.

Мој скори долазак у Земљу Планине Лавова већ ме коштао 40-так долара бакшиша. Коме и због чега, немам појма. Ко ми је крив, требао сам на вријеме раситнити. Није важно више, уморан сам. Само да стигнем у хотел и заборавим луди дочек на Лунгију. Униформисана и неуниформисана лица, без акредитације, постављају питања на пиџин инглишу, разгледају путне документе, визу, потврде о вакцинацији, све у тоталном нереду. Раде свој посао као да ти чине невјероватну услугу и траже паре. Да, сви очекују и траже паре.

Пристаниште Сикоч Вотер таксија. Особље узима мој путни кофер из руку, погура га пар метара и тражи бакшиш. Знам, сиромашни су, али ово је претјерано. Пролазим кроз зграду пристаништа и излазим на паркинг. Тражим возача Џинија, који ме требао дочекати. Видим човјека који неког чека. Питам га да ли је он Џини. Одговара нешто нејасно, узима мој кофер и утовара га у гепек великог Лендкрузера. Сједам на мјесто сувозача. Он погледа неки папир и прочита име. То нисам ја. О, побогу! Излазим из возила и питам около за Џинија, јер не одговара на моје СМС поруке. Након гласног службеника пристаништа, прилази ми пунашан момак у тридесетим годинама. Да, чекао ме и заспао чекајући.

Поново улазим у возило, службени Лендкрузер бијеле боје са ознаком Њемачког друштва за међународну сарадњу. Овај пут нема грешке. Џини ме вози на одредиште, Фемили Кингдом хотел. У овај касни сат нема много саобраћаја, а одредиште не би требало да буде далеко. Док се возимо, покушавам да погледом ухватим макар нешто од Фритауна и ове нове, за мене непознате, афричке земље. Убрзо стижемо. Капију хотела отварају чувари. Врата рецепције су закључана. Чувари зову и лупају. Напокон их отвара полугола рецепционерка. Пробудили смо је. Облачи се док вадим пасош, хотелски ваучер и остале документе. Изнад рецепције окачена слика предсједника. Попуњавам неки досадни формулар, мада им је све податке већ послала моја агенција. Докле више!?

Рецепционерка ме одводи у сусједну зграду. У полумраку назирем двориште. Хотел има више зграда. Омеђен је оградом. Двориште је лијепо. Изгледа богато, чак и у мраку. Овдје ћу, дакле, провести наредних десетак дана. Пењемо се на други спрат. Пада нека киша и степениште је клизаво. Џини се оклизне и падне. Још се није разбудио. Улазимо у собу број 13 у објекту Блу Фронт. Велика је и пространа, али мемљива, непрозрачена. Не дјелује чисто и уредно. Преживјећу. Питам за мрежу за комарце која се спушта са стропа. Искуснији саговорници су ми утјерали страх од маларије. Рецепционерка развлачи мрежу и увлачи њен доњи дио у руб повећег кревета. Помислим, како ћу ући унутра. Одлажем кофер и питам за воду. Да, вода није за пиће, па сам добио боцу флаширане. Џини и рецепционерка стоје у соби леђима окренути ка излазу. Требам ли им дати пара? Нећу. И онако немам ситнију новчаницу од 20 долара. Захвалим им се и зажелим лаку ноћ. Схватили су. Одлазе.

Закључавам улазна врата собе и широм отварам балконска да провјетрим. Срећом, имају мрежу за комарце. Одлазим у купатило. Туширам се пазећи да ми вода не уђе у уста и очи. Притисак је слаб, а вода једва млака. Ипак, добро је, нема боје, ни мириса. Крећем да оперем зубе и без размишљања захватим воду са чесме устима. Не, морам да пазим, то се не смије овдје радити. Извлачим мрежу из руба кревета, да могу да уђем и легнем. Тихо је. Спарно. Ускоро ће прво јутро моје афричке авантуре.